Zašto sam se odlučila za fitnes u bašti

U mojoj fitnes dvorani čuje se samo cvrkut ptica, poneki zrikavac, vetar koji donese list iz obližnje šume, i to je sve, kaže poznata vrtlarica, Kornelija Benyovsky Šoštarić.

allotment

Obično je svako godišnje doba obeleženo naletom odluka kojima ćemo do ove ili one prilike održati kondiciju i liniju u ravnoteži. Često se odlučujemo i na nove fizičke aktivnosti koje će nas ispuniti i mentalno i telesno. Tako barem razgovaraju moje prijateljice razmišljajući naglas o prednostima i nedostacima ovih ili onih vežbi. A šta je s tobom, pitaju me, hoćeš li i ti početi sa nekim vežbama? Ne, odgovaram nezainteresovano, ja svoje vežbe već odavno radim…

Danas baš sve mora da ima neku zanimljivu priču, pa tako i vežbanje. I tu potrebu je već odavno prepoznalo tržište fizičkih vežbi raznih oblika. Zato, uz već poznate i proverene oblike vežbanja, kojekakvi gurui izmišljaju nove duhovne i telesne discipline pokušavajući da nam objasne kako je naše socijalno depresivno stanje rezultat nepoznavanja upravo tih veština kojima oni vladaju. I moje prijateljice su sklone da se prepuste novotarijama koje donose takvi, komercijalno osmišljeni programi, koji najčešće tek komplikuju već postojeće veštine. Šta više, srećne su što su pronašle nešto novo i spremne su, kao pravi vernici, da upišu tečaj gumi-taestepa (tako ću nazvati ovu fiktivnu disciplinu) o kome će sa ushićenjem govoriti članovima porodice ne bi li ih nagovorile da se i oni upišu na kurs te iznad svega korisne veštine.

Šta je to svesno baštovanstvo i čemu nas ono može naučiti…

I onda, naravno, poznata slika. U nekoj dvorani u kojoj nema ni prozora ni vrata sabija se više desetina ljudi koji u znojavim trenerkama izvode čudne pokrete. Savijaju se i presavijaju, energično dišu, rastežu gume i uglavnom postaju srećni ljudi, jer sada pripadaju jednom novom svetu, nekoj novoj kulturi koja je mnogo zanimljivija, a ne dosadna i obična poput njihove.

Ja sam, međutim, odlučila da tome odolim i svoje kretanje ostvarujem u sopstvenom svetu, onome šta sam ja svaki dan i šta ću biti i ubuduće. A to je svet prirode, bašte, šume, livade. Svoje kretanje sam odlučila da ostvarim u tom elementu prirodne samodovoljnosti, u pejzažu koji ne moram sama sebi da objašnjavam i da se uveravam da se baš tu osećam prirodno i opušteno. Ne treba mi neka neobična veština kako bih se rastezala, savijala i znojila.

vrtlarica

Opravdani i smisleni pokreti

Potrebu za vežbanjem već odavno ispunjavam svim mogućim vrtlarskim poslovima. Prepoznala sam u njima vežbe slične onima koje sam koristila vežbanjem klasičnog baleta, savremenog plesa, body buildinga, fitnesa i pilatesa. Sve te faze su iza mene, pa zato sebi i mogu da dozvolim poređenje pokreta koje radim u bašti sa onima koje nazivamo vežbama. Primetila sam da napravim barem dvadesetak čučenjeva u pola sata boravka u bašti. Prepoznala sam i nebrojeno mnogo istezanja kad pokušavam da dohvatim neki plod, step pritiske pri kopanju i vežbe snage pri prenošenju kofa sa đubrivom.

Osim vežbi koje sam prepoznala u skoro svakom vrtlarskom poslu, shvatila sam da je vrtlarstvo u pravom smislu reči odličan aerobni trening. To dobro znaju svi koji vole boravak u bašti kao i ja jer, kad jednom zakorače u svoj vrt, sigurno iz njega ne izlaze barem sat vremena, a to je i više nego ozbiljno kontinuirano vežbanje, i to na svežem vazduhu. Moj nedeljni boravak u bašti se na taj način pretvara u niz setova vežbi koje jačaju ceo mišićni sistem i pritom se sve događa u prostoru okruženom zelenilom, daleko od smrdljivih gradskih dvorana u kojima se neprijatno osećam okružena sa pedeset nepoznatih ljudi.

vrtlarica3

Organskom metodom do izuzetno plodnog tla: lazanja baštovanstvo…

U mojoj fitnes dvorani čuje se samo cvrkut ptica, poneki zrikavac, vetar koji donese list iz obližnje šume, i to je sve. Svaki pokret je opravdan i smislen. Ruke se ne istežu bez potrebe, one beru plodove. Hodanje, čučnjevi, pregibi i okreti nisu sami sebi svrha, oni su ispunjeni smislom, zbog čega nisam svesna vežbanja, već samo zadovoljstva zbog obavljenog posla.

Povrede su, baš kao i u svakom drugom obliku fizičke aktivnosti, moguće i u bašti. Zato je veoma važno da naučite da se teret nikada ne podiže savijanjem leđa, već isključivo iz čučnja. Pri tome leđa moraju da ostanu savršeno ravna. Isto važi i za branje, plevljenje ili bilo koji drugi posao koji zahteva saginjanje. Tada se leđa savijaju iz kukova i ostaju istegnuta i ravna, noge su raširene, a kolena blago savijena. Do tog zaključka nisam došla baš jednostavno, ali nisam ni otišla u Indiju da bih rešila problem.

vrtlarica2

Bilo je dovoljno da pogledam moju komšinicu kojoj je skoro devedeset godina, a još radi u polju. Ona provede celo prepodne saginjući se, a nikad je ne bole leđa. Isto važi i za čučnjeve. I sama sam bila sklona da iz čučnja obavljam sadnju ili setvu povrća i cveća. Ali moja doktorka me upozorila na grešku. Iako je čučanj prijatan, isteže mišiće na bedrima i puni ih krvlju, nije dobar za većinu žena. Naše vezivno tkivo je tanko i koža je osetljivija, pa smo sklone pucanju kapilara ili širenju vena na nogama. Upravo zato treba izbegavati čučanj, pokret kojim se prekida cirkulacija u nogama.

Umesto čučnja, mnogo bolje rešenje je klečanje. U tu svrhu garden centri danas već nude razne vrste klecalica, pa čak i štitnike za kolena koji nam omogućavaju da radimo prijatno i ne isprljamo odeću. Tu se naravno ne završava priča o prednostima mog baštovanskog iskustva. Vrtlarstvo je i svojevrsni tretman aromaterapije. Mirisno lišće, paradajz, nežan i prefinjen miris kapra i poput jasmina intenzivan miris cveta blitve. Sve su to mirisi koje poznaju iskusni vrtlari. Poznajem ih i ja, a uz sugestiju da ih i vi proučavate i uživate u njima, svečano vam obećavam da neću izmisliti garden-fitness.

 

IZVOR: lovesensa.rs